Актуелности
8. октобар 2025.
Рубрика: Спајајући век са веком
Оном народу који копа земљу и хлебом нас храни Петар Момировић, човек несвакидашње обичности и свакидашње необичности рођен је 1907. године у Јагодини. Његов животни пут био је пун искушења, а научни рад свестран и обиман. Пасторче породице чије је презиме носио, прешао је животни пут од чувара туђих стада до научника. У свет је кренуо из дома сиромашног црквењака пуног деце, радио је као професор веронауке, службовао по паланкама, одметнуо се у Сарајево, да би се, најзад 1955. године населио у Новом Саду и запослио у Покрајинском заводу за заштиту споменика културе. Ту се коначно срео са оним чему га је кроз буру живота водила невидљива рука – са уметношћу и историјом. По образовању је био теолог и историчар уметности, а у науци и етнолог и историчар и неуморни заштитник старина. У Заводу је учествовао у испитивању историје Браничевске епархије, открио је царске двери манастира Слепче, проучио и описао древне цркве западне Босне, сачинио студије о Фрушкогорским манастирима, Гомионици, Бођанима, тумачио збирке старословенских рукописа од Чајнича до Срема. Био је уредник, лектор и коректор часописа „Грађа за проучавање споменика културе Војводине“, са Оливером Милановић Јовић као коаутором објавио је дело незамењиво за познавање Српског Атоса, књигу под називом „Фрушкогорски манастири“. Од 1963. до 1986. неуморно је пописивао споменичко - уметничко благо музејских и галеријских збирки у које је укључио и дела у црквеном поседу и приватној својини, поставши тако аутор првих шест књига приручника „Попис сликарских и вајарских дела у музејима и галеријама слика Војводине“. Био је човек непојмљиве радиности, упорности, енергије и посвећености. Његов радни дан трајао је 15 сати. „Старао сам се одужим оном народу који копа земљу и хлебом нас храни и који нас од зла брани.“ Пописао је, средио и по савременим библиотечким и архивским начелима обрадио збирке и књижнице манастира Бођана, Месића, Гомионице и Фрањевачког самостана у Бачу. У Црној Гори, након земљотреса радио је на обради и заштити споменичког наслеђа у порушеним црквама и проучавао рукописне књиге Цетињског манастира. Ипак, због немара и незаинтересованости институција и појединаца, Петру Момировићу није било суђено да дочека и види своје животно дело, које је он, својом руком, годинама исписивао и дан и ноћ. „Старе српске записе и натписе из Војводине записивао је 22 и по године у изворној ортографији и затеченој морфологији и синтакси. Непосредно, са изворних световних и сакралних споменика прикупио је 10.141 запис, а сваки од њих траг је прошлих времена, мисли, жалости, радости, чежњи и наде народа. Учинио је све да се „Записи“ за његовог живота појаве, али судбина која му никад није била превише наклоњена и оскудица деветесетих година прошлог века, постарале су се да се то не догоди. Одбијен од свих релевантних институција због недостатка средстава, уложио је своју целокупну уштеђевину намењену за сахрану (2000 марака) у штампање књиге. Умро је 1993. године. Годину дана након његове смрти изашло је из штампе прво, двотомно издање које је аутор финансирао, у укупно 25 примерака. Један примерак овог драгценог извора података за нашу социо-културну и политичку историју, а нарочито за историју језика, Момировић је тестаментом завештао Покрајинском заводу за заштиту споменика културе. У библиотеци Завода данас га са пијететом чувамо. Фотографија: Завичајни музеј Јагодина и архива Покрајинског завода за заштиту споменика културе, Петроварадин
