Покрајински завод за заштиту споменика културе, Петроварадин основан је 9. јануара 1951. године. Једна је од најстаријих и најуспешнијих установа из области заштите и обнове културног наслеђа у Републици Србији. Седиште наше институције је у Новом Саду, у подграђу Петроварадинске тврђаве, најстаријем делу града и заштићеној просторно културно-историјској целини.
У годинама након Другог светског рата јачање националне свести подстиче и рађање идеје о важности чувања старина. У том духу, 1945. године донет је први југословенски Закон о заштити споменика културе и природњачких реткости. Већ 1947. године, при Војвођанском музеју, настаје Одељење за заштиту, које ће 1950. свој рад наставити као Завод за заштиту и научно проучавање споменика културе НР Србије, Одељење за Војводину, Нови Сад. Са свега неколико запослених и Рајком Мамузићем као управником, овај одел постао је језгро истраживачко-конзерваторске службе у Војводини. У периоду од 1947. до 1951. године донета су прва 262 решења о заштити којима је обухваћено преко 2.500 предмета. Међу првим утврђеним споменицима културе су, између осталих, романска базилика Арача, манастир Бођани, фрушкогорски манастири, тврђаве у Вршцу и Петроварадину, Обедска бара и Делиблатска пешчара, иконостаси Успенске и Алмашке цркве у Новом Саду, слика Ђуре Јакшића „Устанак Црногораца“, рукопис оперете „Кнез Иво од Семберије“ композитора Исидора Бајића...
На основу Оснивачког акта из 1951. који је донео Главни извршни одбор Народне скупштине Аутономне покрајине Војводине, формиран је Завод за заштиту и научно проучавање споменика културе у Новом Саду, први пут као самостална институција. Са бригом о ратом разореним фрушкогорским манастирима у фокусу, Завод почиње да утемељује унутрашњу организацију, опрема конзерваторску радионицу, те систематизује деловање у свим значајним областима везаним за очување и заштиту културних добара: од истраживања, правне и техничке заштите, археолошких, грађевинских и сликарско-конзерваторских радова, до стручног усавршавања и писања првих текстова о добијеним резултатима. Величина задатака који су постављени пред ову институцију условила је нагли развој њене праксе и ангажовање свих расположивих стручних потенцијала.
Данас је Покрајински завод за заштиту споменика културе, Петроварадин организационо подељен на четири сектора: истраживачки сектор са одсеком за археологију, архитектонски сектор, сектор за конзервацију дела ликовне и примењене уметности са вајарско – дуборезачко и позлатарским одсеком и сектор заједничке службе. Првобитно, послове заштите обављало је мали број запослених, али се временом тај број увећавао услед проширивања поља интересовања и развоја службе ка специјализованим делатностима.
У складу са Законом о култури, Законом о културним добрима, Законом о културном наслеђу, прописима везаним за делатност и међународним стандардима, стручњаци Завода кроз истраживања и валоризацију културног наслеђа указују на уметничке, стваралачке и духовне вредности народа који живе у Војводини, на потребу очувања тих вредности, националних идентитета и различитости, као дела европских вредности.
Током вишедеценијског рада израђени су многи конзерваторски пројекти и изведени радови на конзервацији, рестаурацији и реконструкцији културног наслеђа широм Војводине, али и у Црној Гори, Босни и Херцеговини, Хрватској, Мађарској, Румунији, Египту и Грчкој. Дугогодишњи истраживачки рад у архивима и на терену резултирао је правном заштитом више стотина значајних објеката и целина у Војводини.
У оквиру Документационог центра и стручне библиотеке Покрајинског завода за заштиту споменика културе чува се грађа непроцрењиве вредности, која садржи велики број писаних докумената, преко 30.000 архитектонских цртежа и 85.000 фотографија.
Када се са ове дистанце сагледа делатност Завода, може се констатовати да су конзерватори ове установе културе урадили огроман посао чији значај превазилази делатност стручне службе унутар законских прерогатива, као и граница територије у оквиру своје надлежности. Рад на изналажењу нових стучних и научних метода се наставља, као и непрекидно практично усавршавање у конзервацији, рестаурацији и презентацији културног наслеђа.