Издаваштво

Археолошка топографија општине Нови Кнежевац

Идеја о прављењу археолошке карте Србије, у оквиру тога и археолошке карте Војводине, постојала је до средине деведесетих година прошлог века под окриљем САНУ. На жалост овај пројекат није изнедрио конкретан резултат, тако да Србија данас нема археолошку мапу. Подстакнути непостојањем целовите слике било које археолошке појаве или епохе, а у циљу боље заштите археолошких налазишта, Музеј Војводине и Покрајински завод за заштиту споменика културе одлучили су да дају нови допринос археолошкој топографији Србије, на простору Војводине.

Пројекти систематских археолошких рекогносцирања Баната започели су 2004. године Музеј Војводине и Покрајински завод за заштиту споменика културе. Колегама из ових установа прикључиле су се колеге из Народног музеја у Панчеву, са Филозофског факултета и Археолошког института у Београду.

Теренски део посла почео је на територији општине Нови Кнежевац, где је констатовано 314 археолошких налазишта из различитих епоха. Главни део књиге чини каталог локалитета, а мнографија је опремљена са више од 650 илустрација (карте, фотографије, табле и табеле).

Археолошка топографија општине Чока

Други том монографије Археолошка топографија Баната задржао је концепцију претходног, а приказује више од 270 локалитета у седам катастарских општина. Археолошка налазишта, као и налази који потичу са њих, представљени су на више од 660 илистрација. Методологија рада на терену као, и приликом обраде налаза, остала је иста. Она се у потпуности ослања на техничке могућности које користимо, као и на норме Савета Европе које је наш тим усвојио и развио још на почетку самог пројекта „Археолошка топографија Баната“.

Ова истраживања имају обележја фундаменталних археолошких истраживања. Основна су по томе што се одвијају по установљеном систему, што су свеобухватна, а не насумична и што као таква чине вишеструко проширену базу у односу на досадашња сазнања, спремну за надоградњу осталих облика истраживања у археологији.

Археолошка топографија подручја града Кикинде 1

Задржавајући у потпуности успостављену концепцију, оформљену у претходне две монографије, за општине Нови Кнежевац и Чока, ова књига у нешто већем обиму него претходне приказује више од 240 археолошких налазишта у три катастарске општине. Налазишта су представљена на 950 илустрација. Кроз пројекат Археолошка топографија Баната дигитализација археолошког наслеђа спроводи се од самог почетка 2004. године, као подразумевана и иманентна, што данас постаје тренд у целом друштву.

Овај посао на територији Баната неће завршити генерације које су га започеле. Све мање и површније укључивање младих археолога у теренска истраживања ствара забринутост за њихову будућност. Питање је да ли ће пар хиљада евидентираних налазишта у Банату и неколико монографија о томе остати само споменик свести и труда једне мање групе археолога или ће тај резултат допринети стварању трајне и живе свести и даљег рада на заштити археолошког културног наслеђа, на овакав начин.

Епископски престо у српским земљама : од IX до XVIII века 1

The episcopal throne in Serbian lands from the IX to the XVIII century 1

Издата 2020. године, ова стручна монографија Милана Радујка, на препоруку Музеја СПЦ и Православног богословског факултета уврштена је у низ књига и манифестација којом Српска православна црква обележаба осамстогодишњицу аутокефаности. У два тома, на укупно 961 страни, са богатим илустарцијама, публикација пружа увид у епископски престо у српским земљама, а за крајњи циљ има поглед на улогу инсигније, ритуала и слике у оличавању власти првојерарха.

Изучавајући српску уметност назначене епохе, аутор представља најважнија дела и најкрупније појаве везане за службено седиште црквеног поглавара, које постојећа литература није узимала у обзир. Интердисциплинарни приступ посматрања инсигније власти, усредсређивање на најзахтевнија питања, на функцију и симболику престола, на однос престоне слике и инсигније и на пријам учења о власти у писаним и ликовним изворима везаним за инсигнију, фокусираност аутора на главне ознаке епископског достојанства, обележавају ову књигу издату од стране Филозофског факултета Универзитета у Београду, Института за историју уметности, Православног богословског факултета, Института за теолошка истраживања, Музеја српске православне цркве и Покрајинског завода за заштиту споменика културе, Петроварадин.

Српски сликари XVIII-XX века : ликови и дела

„Нисам пророк али ми се чини да Медаковићеви сликари неће лако остарити“
--Академик Светозар Радојичић

Први пут објављена у издању Матице српске 1968. године, ова публикација спада у темељне књиге националне културе која је доживела велико признање стручне јавности и која је више од пола века процењивана као дело непролазне вредности. Дејан Медаковић је у овој ванредној научној синтези пронашао изузетан пут како да повеже историју личности и стила, користећи своје огромно знање и љубав према уметницима чији је лик и дело обрађивао. Сабирајући и оцењујући њихове стварне заслуге за развој српског сликарства, аутор јр доносио закључке на основу сагледавања целокупног развоја наше ликовне уметности 18. и 19. века, створивши тако целовиту слику сликарског периода којим се у делу бавио, на један посебан, занимљив и само њему својствен начин.

1994. године Медаковићево дело поново је објавила Просвета, али у малом формату, на свега 260 страна.

Након 15 година дуге припреме, 2021. године изашло је из штампе ово издање, настало у сарадњи самог аутора са Издавачком кућом Прометеј и Покрајинским заводом за заштиту споменика културе, уз значајну стручну помоћ колегиница и колега из Народног музеја у Београду, Галерије Матице српске у Новом Саду и неколицине колекционара који су уступили репродукције слика из личних колекција.

Савремена фотографија доприноси новој лепоти овог, у свему капиталног дела. Док је илустровани део књиге знатно обогаћен, текст је у целости онакав каквог га је аутор предао.

Арача и средњовековно Потисје Πάϑισος Баната Τιμήσης

Да ли је теракот пластика Бача од печене земље, коју имају још неки утврђени градови средњовековне Угарске, чије паралеле можемо наћи у палатама северне Италије и шире, на просторима западне и делом северне Европе, у ствари претеча те сарадње коју промовише Европа? Или, пак, бројне пећи са ликовима краљева и фигурама витезова на простору средње и западне Европе? Или данашња велика заинтересованост мађарске стручне јавности за Бач? Или сви ти елементи заједно чине Бач једним од потенцијалних мостова међународних културних односа?

Барок код Срба

Књига „Барок код Срба“ представља капитално дело, које је плод 40 година дугог истраживачког рада аутора везаног за ову тематику. У питању је трилогија која обухвата књиге Путеви српског барока (1971), Трагом српског барока (1976) и Барок код Срба (1988), штампана у богатој графичкој опреми.

Кроз причу о уметности ово дело осветљава најбитније духовне прилике у којима се обрео српски народ у 18. веку, бавећи се проблемима сопственог духовног јединства, уз труд да ухвати корак и са вертикалом европског духа.

Барок код Срба симболички је заокружио Медаковићева истраживања националне уметности новијег доба. Књига је збир свих ауторових интересовања, открића и тумачења националне уметности. Заокруживши целину тема, односно путева и трагова, академик Медаковић је указао на шири контекст тих појава – историјске и друштвене прилике – а појаве и теме најупутније за разумевање српског барока је груписао и дефинисао које од њих су кључне и које су барокни стил одредиле у свим његовим особеностима.

Сам аутор је у уводној речи Барока код Срба навео да он представља његов научни тестамент кад је реч о српској уметности и култури XVIII века. Са овом књигом је завршио своја истраживања барокног доба и оставио их, како је сам записао, у наслеђе низу млађих научника. Тај пут успешно је наставио најпре проф. др Мирослав Тимотијевић, а данас и проф. др Владимир Симић са Катедре за историју уметности Филозофског факултета Универзитета у Београду. Они су на темељима истраживања Дејана Медаковића трасирали нове путеве тумачења и презентације српске уметности барокне епохе.

Покрајински завод за заштиту споменика културе : првих 70 година

У монографији „Покрајински завод за заштиту споменика културе - првих 70 година“ више од 70 година успешног и плодног рада Покрајинског завода за заштиту споменика културе на заштити и обнови културног наслеђа у Војводини и региону представљено је на 411 страна са преко 580 фотографија и других прилога. Аутори текста су Катарина Добрић, историчарка уметности и Мирослав Стајић, новинар, уредник је Зоран Вапа. Кроз основни текст по деценијама, уз издвојене значајне тематске целине и занимљивости са описом илустрација, теку подаци о комплексном конзерваторском послу, од истраживања и валоризације, преко конзерваторских радова до популаризације и презентације културног наслеђа.

У периоду од 1947. до 1951. године донета су прва 262 решења о заштити којима је обухваћено преко 2.500 предмета. Међу првим утврђеним споменицима културе су, између осталих, романска базилика Арача, манастир Бођани, фрушкогорски манастири, тврђаве у Вршцу и Петроварадину, Обедска бара и Делиблатска пешчара, иконостаси Успенске и Алмашке цркве у Новом Саду, слика Ђуре Јакшића „Устанак Црногораца“, рукопис оперете „Кнез Иво од Семберије“ композитора Исидора Бајића...

Откривање Хиландара

У каквом историјском тренутку нашега народа стижу нас велики векови овог манастира? Оправдано се можемо питати, какве духовне поруке смо кадри да ишчитамо управо данас, када смо принуђени да преиспитамо своје постојање у овом сукобљивом свету чије последице сносимо са тако много личног и општег бола? Јер, цело наше национално биће тешко је рањено, испресецана је његова целовитост, ослабљена је биолошка снага, а нерешена питања која одлажу и коче наше смиривање прете новим несрећама. У таквом нереду који подстиче и умножава тзв. „међународна правда” и сама саздана на сумњивим основама, треба се окренути не према обманама овог вероломног тренутка, већ према оним вредностима које је проверавало време, а манастир Хиландар је о њиховој узвишености сведочио пуних осам векова.

Иако је прослава осам векова манастира Хиландара доиста упечатљиво доказала да је тематика везана за ово вишевековно духовно средиште српског народа готово неисцрпна, сматрао сам корисним и својом обавезом да и сам приложим свој скромни допринос одазивајући се позиву Одбора за обележавање овог јубилеја који је и подстакао тему везану за шире названи научни проблем: „Откриће Хиландара”. Управо ова тема чини и окосницу ове моје књиге. У њој сам сабрао и неке друге раније објављене радове као сведочанство мојих непрекидних настојања да и сам допринесем трајној обавези наше науке око проучавања овог манастира чија је вековна улога немерљива у обликовању српске духовности. Ако сам у томе имало успео, сматраћу да сам испунио свој задатак. Оваква нада ме је подстакла и охрабрила да овако садржајно склопљену књигу предам оцени наше јавности.

СПОМЕНИЦА Епархије осечкопољске и барањске: 1991-2016

Епархија осечкопољска и барањска у сарадњи са Покрајинским заводом за заштиту споменика културе – Петроварадин издала је дело „Споменица Епархије осечкопољске и барањске 1991-2016“, које је настало с намером да се не заборави историја Срба и Српске православне цркве на тим просторима, уз осврт на важне догађаје и промене у поменутом периоду.

По благослову тадашњег епископа осечкопољског и барањског Лукијана, који је током свог вишедеценијског деловања дао велики допринос у очувању православља, крајем 2015. године започет је рад на припреми Споменице поводом 25-огодишњице Епархије.

Дејан Радовановић, историчар уметности и Недељко Марковић, фотограф, заједно са свештенством Епархије, аутори су овог обимног дела које нам кроз неколико поглавља даје приказ стања свих црквених здања подигнутих на просторима Барањског, Боровског, Вуковарског и Осијечког намесништва.

Катарина Добрић, историчарка уметности, Ибро Сакић, лектор и Љубомир Максимов, дизајнер урадили су припрему и реализацију овог репрезентативног издања.