МАНАСТИР НОВО ХОПОВО

Манастир Ново Хопово се налази у долини која се спушта са Иришког венца према Иригу, поред потока Јеленице (Жарковачки поток). Са јужне, западне и делимично са северне стране изграђени су конаци, затворени зидом, а у средини се налази црква, посвећена светом Николи. Изван комплекса смештене су економске зграде. Испред улаза, са јужне стране, формиран је правилан парк. Српски просветитељ Доситеј Обрадовић боравио је у Хопову три године, од 1758. до 1760. године. Житије мајке Ангелине написано на почетку XVIII века и бележи легенду по којој је манастир задужбина деспота Максима Бранковића. Први писани помени, међутим, налазе се, као што је то најчешћи случај када су фрушкогорски манастири у питању, у турским документима. Помиње се у најстаријем попису Срема из 1546. године. Највреднији запис је на каменој плочи изнад западног улаза у цркву, у којем се као ктитори помињу Лацко и Марко Јовшић из Горњег (Српског) Ковина, места близу данашње Будимпеште, и година градње цркве 1576 . Током XVII и почетком XVIII века манастир је страдао услед ратних сукоба Аустријанаца и Турака а потом почињу поправке, обнове и нове градње конака, као и остали радови на цркви. Почетком XVIII века манастир је имао своју сликарску школу коју су водили живописци Арсеније зограф и Нил. Проширења прозора и врата оштетила су фреске на појединим местима, а барокизација је постигнута украшавањем декоративним елементима од малтера. Градња звоника је имала необичну судбину, јер је први звоник, још недовршен, био срушен из естетских разлога, па је затим поново подигнут између 1758. и 1760. године. Током Другог светског рата, манастир Хопово је пљачкан, паљен и, коначно, миниран. Црква је изгубила статичку стабилност, конаци су порушени, а њихов материјал употребљен за зидање у околини. Порушени звоник није више обновљен.
Црква Новог Хопова извршила је снажан утицај на каснију архитектуру фрушкогорских манастира. Храм има основу развијеног уписаног крста у комбинацији са триконхосом. Бочне конхе су постављене у нивоу травеја са куполом. Западни и источни травеј су исте величине, али је између травеја са куполом и источног уметнуто једно уско поље, континуалне ширине колика је црква. Са западне стране, истовремено је била подигнута припрата, скоро квадратне основе и широким отвором повезана са наосом. Источна страна је решена са унутра полукружном олтарском апсидом, фланкираном са проскомидијом и ђакониконом. Апсида има низ малих ниша у дебљини зида. Четири самостална носача куполе на пандантифима су ступци квадратног пресека, без декоративне обраде. Унутрашњост припрате је оживљена широким слепим аркадама, које се ослањају на широке конзоле, са равним капителима у висини подеоног венца. 
Спољна архитектура цркве је веома жива и динамична, захваљујући мотиву аркада који повезује грађевину у целину. Бочне конхе подигнуте су на исту висину као и бочни зидови, па им зато кровови продиру дубоко, све до коцкастог постоља, које је изузетно масивно. Разлог за ту величину постоља су колонете које окружују дванаестострани тамбур, који је унутра ваљкаст. Купола је наткривена веома стрмим, такође, полигоналним, пирамидалним кровом. У осовинама страница тамбура налазе се витки, издужени прозори у степенасто усеченим нишама са рељефним оквиром. Слепе аркаде отвора целе странице тамбура разапете су у горњој четвртини. Колонете су одмакнуте од страница тамбура и формирају галерију ослоњену на кров кубичног постоља које је по обиму украшено слепим аркадама, гушће низаним и ослоњеним на скраћене колонете, до линије крова. Фасаде подужних зидова следе исти тип украшавања површине зидова цркве и обрађене су на два начина. Техника зидања у доњој зони је од притесаног камена и опеке, завршена кордонским венцем. Изнад венца следи површина са квалитетнијом, углађенијом обрадом, завршена широким аркадама са сегментним луцима од опеке и дебелих малтерних спојница. Поткровни венац је вишеслојно профилисан. Прозори су ретки, са каменим оквирима и, зато, црква није довољно осветљена. У доњој зони прозори су велики, лучно завршени, у степенасто усеченим оквирима. У горњој зони, прозори су знатно мањи, са равним каменим оквирима, али су постављени у већим, полукружно завршеним нишама. Улазни портали, западни и јужни, украшени су, такође, каменом пластиком, са архитравном гредом, лунетом и полукружном архиволтом на врху. На западном прочељу у забату двосливног крова постављена је розета у једноставном, каменом раму. Подужној структури припрате и наоса, покривеној јединственим двосливним кровом од лима, придружују се попречно постављени кровови бочних конхи, чиме се ствара крстообразни утисак, а на укрштању се уздиже коцкасто постоље са повученим тамбуром, колонетама около и пирамидалним кровом. Олтарски простор, централна апсида, проскомидија и ђаконикон су нижи од наоса и независно покривени. Композиционо, спољна архитектура је изузетно једноставна и монументална.
Облици манастирских конака потичу, углавном, из XVIII века и њихово архитектонско решење је барокно. Конфигурација терена у паду је условила различите висине конака. У приземљу се налазе тремови са аркадама, а на спратовима су отворене галерије, такође са аркадним отворима. Спољне фасаде конака су композиционо веома једноставно решене са хоризонталним венцима између етажа и низовима прозора, равних оквира, постављених у вертикалним осовинама. 
Манастирска црква осликана је у два наврата. Олтар и наос осликани су 1608. године, а мајстори су били сликари са југа Балкана. Припрата је осликана 1654. Зидно сликарство, у оба простора храма, својим иконографским посебностима и ликовним особеностима представља дело руку две групе мајстора, и једно је од најзначајнијих живописа тог времена на балканском уметничком подручју. 
Барокни иконостас урадили су дрворезбари Паул и Антон Резнер 1768, а иконе је насликао Теодор Крачун 1776. године. Иконостас је уништен 1943. Сачувано је само деветнаест икона. Преостале иконе изложене су у Галерији Матице српске у сталној поставци и у Музеју Патријаршије у Сремским Карловцима. Остали мобилијар: архијерејски (1748) и Богородичин трон (1768), столови и певнице уништени су за време Другог светског рата, тако да је манастирска црква остала без мобилијара. Садашњи иконостас и кивот за мошти Светог Теодора Тирона урађени су у последњој деценији XX века. 
Манастирска целина Ново Хопово својом архитектуром, сликарством, чувањем моштију светог ратника Теодора Тирона и личностима везаним за монашку заједницу, представља споменик културе изузетне вредности.