МАНАСТИР МАЛА РЕМЕТА

Свега три километра удаљен од манастира Јазак, у средишњем делу јужне падине Фрушке горе, смештен је српски православни манастир Мала Ремета. Поред манастира је сеоце Мала Ремета, које је некада било прњавор манастира. Манастир не представља затворену целину, већ се састоји од цркве и једног конака, на јужној страни. Црква је посвећена празнику Покрова Пресвете Богородице. О називу манастира постоји неколико претпоставки, али ниједна није археолошки, или неким изворним документом потврђена. Манастир се помиње у турским документима током XVI и XVII века, а на самом крају XVII века забележена је дозвола српског патријарха Арсенија III Чарнојевића да се манастир обнови од стране монаха избеглих из манастира Рача на Дрини и то као метох манастира Беочин. Црква која данас постоји, почела је да се гради 1739. године. Ктитор је био извесни Станко Милинковић из недалеког села Шуљам. Зидана је споро, у периоду дужем од две деценије. Градили су је  мајстори који су подигли цркву манастира Ковиљ (цинцари Теодор Коста и Никола Крапић). 
Основа цркве је једнобродна, са правоугаоним, истуреним певницама и полукружном апсидом, споља петоугаоном. Испред наоса је припрата, са којом је повезан са три улаза у преградном зиду. Сви сводови су од опеке и полуобличасти, само се на различите начине ослањају на бочне зидове. Улази у цркву постоје са западне стране, кроз припрату, и са јужне стране, у западном травеју. Спољна архитектура цркве је декоративна, иако се украшавање заснива на једноставним елементима. Зидови су изведени од тесаника различите величине, необичног сивоплавог тона, са јако наглашеним, широким спојницама. Подеони венац је постављен нешто ниже од средине висине зидова. Испод поткровног венца изведене су двостепене сегментне слепе аркаде, ослоњене на пљоснате вертикалне елементе, налик на незавршене пиластре, који се спуштају до горње ивице прозорских оквира, који су направљени као бифоре, по четири дуж бочних зидова и певница, док апсида нема отвора. Сви украсни елементи, улази, прозори, подеони венац и слепе аркаде рађени су од камена без профилација. Певнице су по висини изједначене са висином наоса, тако да се у спољној архитектури добија крстообразни облик грађевине. Кровни покривач је првобитно био од шиндре, данас је од бојеног поцинкованог лима. У такву кровну структуру, која одговара концепту средњовековних цркава рашке стилске групе, насталих након цркве манастира Бањске, убачен је деветострани тамбур са куполом, која је покривена, такође, деветостраним пирамидалним кровом. Сам тамбур је благо закошен ка врху. 
Барокни иконостас урадио је новосадски столар и дрворезбар Петар Ошаповић, а иконе је насликао Јанко Халкозовић 1757-59. године. Зидне слике је насликао Коста Ванђеловић 1910, ученик и сарадник Уроша Предића.
Манастирски конаци су се првобитно, половином XVIII века, налазили са северне и јужне стране цркве, али крајем XIX века, током обнове сачуван је само јужни конак. Тај једини конак био је спаљен 1942. године, али је обновљен као реплика, на основу истраживања и сачуване техничке документације. Конак има подрум, приземље и спрат у два тракта различите ширине. Спољна архитектура је веома једноставна. Зидови су потпуно глатки, са низовима прозорских отвора који су постављени по истим вертикалним осовинама. Кров је висок, четворосливан, са веома кратким бочним деловима. Како би се визуелно осетила граница манастирске целине, са источне, северне и западне стране подигнута је ниска зидана ограда.