МАНАСТИР ГРГЕТЕГ

Недалеко од манастира Велика Ремета налази се још једна фрушкогорска монашка заједница, манастир Гргетег. Простор на којем је подигнут налази се уз поток Калињак, на пропланку окруженом листопадном шумом, иза села Гргетег, које је некада био манастирски прњавор. Комплекс је затворен високим конацима са све четири стране, тако да се црква споља једва назире. Гргетег је један од најпосећенијих манастира на Фрушкој гори. Тачни историјски подаци о оснивању манастира нису познати, али зато постоји неколико предања у којима се изградња манастира везује за чланове породице Бранковић, Змај Огњеног Вука и његовог оца, Гргура Слепог и то 1471. године. Постојање манастира посведочено је кроз пореска и тапијска документа од 1545, па до 1653. године. Цар и краљ Леополд I поклонио је манастир, даровницом 1691. године, Исаији Ђаковићу. Он је са епископом и карловачким митрополитом Вићентијем Поповићем обновио манастир између 1691. и 1722. године, што је верно описано у извештају о канонској визитацији 1753. године. Претпостављена црквена грађевина, на основу тог описа, била је једнобродна у комбинацији са триконхосом, куполом и припратом, издвојеном зидом од наоса. Тада је постојао и независан звоник, западно од цркве. Та црква, као и звоник срушени су и уступили су место данашњој цркви, за коју се сматра да је грађена између 1766 . и 1771.године. Такође, сматра се да је имала неколико ктитора, односно да су три митрополита, Павле Ненадовић, Јован Ђорђевић и Вићентије Јовановић Видак, постепено обезбедили средства за подизање цркве. Нова црква је већ половином XIX века била конструкцијски нестабилна, нарочито у делу куполе, која је услед тога срушена 1893. године. За време игумана Илариона Руварца, великог српског историчара, био је ангажован Херман Боле, архитекта настањен у Загребу, који се поред пројектовања савремених објеката изведеним у романтичарском духу идеализовања стила, бавио обновом и рестаурацијом. Данашњи облик цркве углавном је резултат Болеовог рада у периоду између 1899 . и 1901. године, а то се посебно односи на спољашње обликовање. У Другом светском рату делимично су порушени звоник и неки делови конака. Цео комплекс је грађен опеком старог формата и малтерисан. 
Основа цркве је једнобродна са правоугаоним певницама. Уз цркву са западне стране налазио се звоник који је био ослоњен у приземној зони на четири масивна ступца, од којих су два источна улазила делимично у масу црквеног улазног зида. Како су димензије нове цркве биле веће од претходне, то је звоник практично повезан са западним крилом конака. Простор цркве обједињује и припрату, изнад које се изворно налазила галерија за хор. Она је у Болеовој обнови уклоњена, како би се уметнуо источни део нове звоничке куполе, који се ослања на четири стуба. Купола није обновљена, а уклоњени су и други конструкцијски елементи у горњим зонама. У травејима, који су раздвојени удвојеним пиластрима, формиране су три плитке овалне слепе калоте. По обимним зидовима цркве било је девет прозора, који су вертикално издужени и застакљени витражима. Барокна стрмина крова умањена је спуштањем слемена за више од половине висине, а покривач од црепа замењен је бакарним лимом. С обзиром да нема куполе на пресеку, кров има наглашен крстообразни изглед. Спољни изглед цркве значајно је измењен, постављањем пиластара на местима где и у ентеријеру постоје. Прозори су полукружно завршени малтерском пластиком у виду полукружних лукова са профилисаним централним мотивом кључног камена. Хоризонтална подела изведена је једноставним, глатко обрађеним венцима изнад сокла и испод прозора, док је испод кровне стрехе развијена малтерна пластика у облику дентикуле, испод које су формиране слепе аркадице ослоњене на фриз, испод којег су распоређене мале конзоле. Површина између сокле и венца испод прозора има наглашене спојнице, као асоцијацију на ренесансну рустику. Звоник је у Болеовој интерпретацији изгубио првобитну барокну капу да би, у обнови током последњих деценија, био сазидан нови, по угледу на првобитни. 
Улаз у манастир је са источне стране. Манастирски конаци су настали пре изградње данашње цркве: западни и северни део између 1751. и 1752. године, а источни 1760. године. Њихов барокни облик је изразито једноставан, са тремом по целом обиму и са различитим спратним висинама, услед чега је упадљиво неподударање прозорских редова у појединим сегментима. Тремови су формирани сегментним луцима ослоњеним на снажне ступце квадратног пресека, а на спрату су једноставни правоугаони прозори. Плитки подеони венац раздваја приземље и спрат. Кровови су двоводни, али различитог пада, тако да се фазе грађења и на тај начин могу уочити. 
Одмах по изградњи новог храма украшена је и његова унутрашњост, трудом митрополита Јована Георгијевића и Викентија Јовановића Видака. Унутрашњост храма опремљена је дрворезбареним намештајем, а на Богородичин трон је постављена Чудотворна Богородичина икона, свечано пренета из Шиклоша по наређењу митрополита Павла Ненадовића 12. јуна 1756. године. Ови радови уништени су каснијим обновама, а сама Чудотворна икона нестала је у Другом светском рату. Сачувана је репрезентативна часна трпеза, ниша проскомидије и умиваоница. Изведени су у клесаном камену, ктиторством митрополита Георгијевића, по узору на исте радове у његовој дворској резиденцији у Вршцу. То су најрепрезентативнији примерци каменог црквеног намештаја у областима Карловачке митрополије. Зидани иконостас, изведен по угледу на иконостас придворне капеле вршачког владичанског двора осликао је Јаков Орфелин. Сачуване су само две његове, крајње престоне, иконе са стојећим ликовима Светог Николе и Светог Јована Крститеља. Унутрашњост главног манастирског храма потпуно је измењена приликом реконструкције изведене између 1893. и 1901. године под руководством Хермана Болеа. Стари иконостас је срушен, а нови је изведен у стилу историзма, комбинацијом камена и метала. Иконе за нови иконостас насликао је Урош Предић, а његов тематски репертоар утврђен је уговором склопљеним почетком 1900. године. 
У манастиру Гргетег, споменику културе изузетног значаја, од 1874. па до смрти 1905. живео је, као архимандрит, Иларион Руварац, један од утемељивача историјских наука у овој средини.