МАНАСТИР ДИВША (Ђипша)

Манастир се налази на путу између села Дивош и Визић, у уској долини у коју се спуштају релативно стрми шумовити обронци, око 30 километара од Сремске Митровице. Долина са манастирским зградама је данас додатно рашчишћена и проширена, након делимичне обнове деведесетих година XX века. Специфичност овог манастира је да се равноправно помиње и као Дивша и као Ђипша.
Црква је посвећена светом Николи. Први пут се помиње у турским документима 1566 –67. године као манастир светог Николе у селу Липовици, иако, као и за све фрушкогорске манастире, постоји легенда која оснивање монашке заједнице, крајем XV или почетком XVI века, повезује са именом деспота Јована Бранковића. Почетком XVIII века Дивша је забележена као метох манастира Кувеждина. Првобитни изглед цркве није у потпуности познат, јер је она више пута поправљана, преправљана и дограђивана. Исти случај је и са конацима, од којих је западни био сазидан у седмој деценији XVIII века. Цео манастир је миниран у Другом светском рату 1944. године.  
Црква је у протекле две деценије у потпуности обновљена. Највероватније је да је првобитни храм био једнобродан, са три травеја, правоугаоним певницама  и олтарском апсидом, полукружном унутра и полигоналном споља. Тај део цркве у основи има пуно карактеристика рашке стилске групе, али је припрата била од наоса одвојена масивним зидом, који је у једној од преправки потпуно уклоњен и замењен са два стуба. Купола је била уписана у средишњи травеј и обновљена је на коцкастом постољу, са шестоугаоним тамбуром. Спољна припрата је била додата у другој половини XVIII века, а тада је пробијен улаз на јужном зиду и претпоставља се, дограђен звоник невелике висине. Друге врсте измена, које су изведене почетком XIX века, нису задржане у савременој обнови. Спољна архитектура цркве је, услед дограђивања, хетерогена и то је јасно видљиво. Зидови су рађени од опеке, са малим уделом камена у редовима. Висина зидова певница иста је као и код подужног дела грађевине, па је у крову формиран крстообразан облик. На укрштању се налази коцкасто постоље са шестоугаоним тамбуром и плитким пирамидалним кровом. Цркви је враћен лимени кровни покривач. Спољна припрата је виша, такође са двоводним кровом, али од бибер црепа. Улазни портали су полукружно завршени са довратницима украшеним капителима. На обе улазне архиволте кључни камен је украшен плитким рељефом. Изнад јужног улаза усечена је плитка ниша са фреском која представља светог Николу насликаног испред архитектонске представе улаза у цркву. 
Конак на западној страни је, такође, претрпео извесне измене, али садашње стање је изведено према изворном облику с краја XVIII века. То је спратна зграда, са аркадним тремом у приземљу и на исти начин обликованом галеријом на спрату. Просторије су засведене полуобличастим и крстастим сводовима. Спољна архитектура конака је једноставна, са глатким, малтерисаним зидовима, плитким пиластрима од сокле до поткровног венца. Већина прозора је уоквирена равним оквирима. Портал има полукружно завршен камени оквир. Економски део није потпуно разграничен од манастирског комплекса.
Иконостас из цркве, који је сликао Теодор Стефанов Гологлавац 1754,  демонтиран је а његов већи део смештен је у Галерију црквене уметности у Сремској Митровици

.